Kupina otkupna cana u Srbiji

2014 - Srbija - Cena kupine je 50 dinara po kg.



2014 godina je godina “promena” u Republici Srbiji. „Promene“ koje bi, nekim logicnim tokom, trebale da vode ka boljem zivotu i ka boljim uslovima za rad.
Kako bi to bilo dobro da je zaista tako.

Postavljam pitanje: sta je zapravo iz korena promenjeno i cime su poboljsani uslovi zivota ljudi koji rade i proizvode u Republici Srbiji? Pitanje koncentrisem na deo poljoprivredne proizvodnje koja je vocarstvo.
Nasa zemlja koliko ostala nerazvijena i osiromasena, na njenom tlu i dalje raste voce. Voce koje neko gaji i za koje se neko vredno trudi da, i pored krize i lose ekonomije, plasira na trziste. Lepa prica, ali nije sve tako roze;
Vocarstvo u Timockoj krajini je porodicna tradicija, posao koji se sa generacija prenosi i usavrsava. Posao od kojeg mnoge porodice zive i sa kojim roditelji salju svoju decu na studije, ili sa kojim se stariji lece... Cena vocu varira u zavisnosti od svetske proizvodnje voca ali varira, vecim delom, zbog lobija srpskih hladnjacara.

Ovako funkcionise proces: ove 2014 godine sezona branja kupine u Timockom kraju je otpocela bez ustanovljene cene. Ljudi su brali svoje prinose i predavali voce nakupcima koji vec mesec dana nisu objavljivali cenu kupine, da bi pre par dana zvanicno izasli sa cenom od 50 dinara po kilogramu.
Ovde pocinje, zivot u Srbiji, da bude mnogo ironican.

Ne dogadja se nista slucajno. Osobe zaduzene za prijem voca su front – kamuflaza za hladnjacara koji odredjuje cenu i koji manipulise robom proizvodjaca. Cak i majmun bi mogao da se istrenira da meri gajbe sa vocem i da pise racune koji se ne placaju nedeljama... Ali covek kome predajete vase voce nije bilo ko, on je izabran da tu bude jer ima sposobnosti da drzi RAJU mirnu da se niko ne pobuni. Njegov „gazda“ je nakupac koji radi za hladnjacara koji je „covek u senci“ i nikada se ne pojavljuje. Nakupac se pojavi tek kada raja pocne da se buni i onda zove hladnjacara da mu kaze da „oni nisu zadovoljni“...

Cena kupine u Srbiji 2014 godine je 50 dinara po kilogramu.
Ovo je trenutna situacija i trenutna strategija otimanja robe ljudima koji rade mesecima da bi na kraju ubrali plod svog rada, koji, kako vidite, je mizeran.
Svake godine proces otimanja se menja i postoji neki „novi“ nakupac koji otkupljuje i koji na kraju proglasi bankrot svoje firme, ne plati voce ali zato otvori novu firmu i nastavi dalje...
Republika Srbija tolerise ovakve ekonomske pijavice? Republika Srbija tolerise javnu kradju dobara svojih gradjana? Ovde bi bilo lepo uneti statisticke podatke anketi koliko se ljudi oseca sigurno u Republici Srbiji. Koliko ljudi veruje pravosudju, koliko ljudi veruje drzavnim organima, koliko ljudi radi da na kraju ne moze ziveti od svog rada jer uvek postoji „NENADGLEDANA“ BANDA KOJA SE HRANI NA LEDJIMA OBICNOG GRADJANINA. Da li je sve ovo unapredjenje poljoprivrede o kojem je vlada toliko govorila ili samo potvrda da inercija jos uvek traje?
Zasto srbi osecaju da nemaju sopstvenu drzavu, da nemaju nikakvu zastitu, da imaju beskorisne zakone, jer svaki zakon koji se ne sprovodi je mrtavo slovo na papiru...?
Zar je tesko uspostaviti kontrolu nad poslovanjem i nad manipulacijom koja traje decenijama u vocarstvu, a to je grana koja se izvozi? Mozda je to i razlog? Neko od toga ima velike koristi. Ko?
Poznato je da zaledjeno voce je roba sa kojim se trguje u momentima nestanka na trzistu pored standardnih tokova i zadovoljavanja trzista. Dakle, koliko puta vise hladnjacari zarade na tom istom vocu koje otmu narodu? Koliki su njihovi troskovi prevoza i hladnjaca a koliki su troskovi proizvodjaca koji gaje to voce preko cele godine da bi na kraju namamljeni sa vec skoro polovinom svojih prinosa berbe koju su predali na slepo nakupcu dosli do blistave istine da je cena kupine u Srbiji 2014 gonine 50 nirara po kilogramu? Ova stvarnost ne prestaje da bude ironica i gorka.

Ima mnogo domacinstava koja su odlucila da ne beru vise kupinu jer i berba ima svoju cenu, drugi pak je beru za sebe i prave vino ili je prodaju na obliznjim pijacama i na kraju: mali srpski seljak, sateran u cosak, koji nema gde nego da se ponovo savije do zemlje i da nastavi da gazi po blatu i bere kupinu za 50 dinara i da bogati nakupca i naravno da bogati hladnjacare. Ovo je nasa stvarnost. Kicma seljaka je uvek savijena. Na njoj igraju oni koji su zasticeni i kojima se moze a opet mi trebamo da predocimo sve ovo onima koji su vec sami trebali da nas zastite od svega toga. Koga je briga sa srpskog seljaka, njih se samo svi sete u izbornim kampanjama a onda vidimo se za tri godeine sa novim obecanjima. Srpski seljak nije nista drugo nego biracko telo koje se koristi po potrebi, a u medjuvremenu snalazi se sam.
Narod u Srbiji je nezasticen od Srbije same i pitajte kupinare u ovom momentu da li su oni ponosni srbi u svojoj drzavi, videcete sta ce vam reci.
Drzava je odgovorna da zastiti svoje gradjane, cak sta vise, da spreci ovakva manipulisanja pre nego da se dese. Vec 40 godina iskustva u ovoj grani privrede i jos uvek ne vidim da neko nije uradio nesto po tom pitanju.
Imamo li drzavu ili ne?

Kupina

Rođo šta ti to nama to pričaš imamo mi i svojih briga na pretek nije ni naša država ni naši političari niš bolji      

Da ti nisi malo fulal i državu i forum...ili ?  

Svj mi je drago što ste i vi u problemima i govnima ko i mi  ...sad mi nekako lakše 

Usput pitanje dali bi kod nas u slavoniji uspjela kupina ?

I koliko je to 50 dinara ....kuna?

Da pege vidi dali se isplati ili ne...